СОЦИЈАЛИСТИ одали почаст мучки убијеном другу
13/05/2020
ЛЕТО 2020: Бранислав Кнежевић – Вирус корона је у потпуности променио очекивања туриста и планирање путовања
09/08/2020

Др Мирка Лукић Шаркановић: Анестезиолози су неправедно запостављени

Управница Клинике за анестезију, интензивну терапију и терапију бола доц. др Мирка Лукић Шаркановић била је на првој линији фронта у борби против ЦОВИД – 19 која се одвијала у Клиничком центру Војводине и у интервјуу за ’’Блиц’’ након извојеване победе сабира утиске и каже да је вероватно најважније правовремено кренути са лечењем пацијената.

Јако је важно и вероватно најважније кренути рано са лечењем сваког пацијента и управо овај приступ је утицао на то да у Војводини стање буде видљиво боље у односу на остатак Србије. Благи облик инфекције има око 80 одсто пацијената. Ови пацијенти имају благе симптоме, у смислу повишене температуре, умереног кашља, слабости, али немају упалу плућа тј. пнеумонију. Један од шест пацијената има израженије симптоме, уз пнеумонију, али то се још увек води као блажи облик. Ипак, такви пацијенти захтевају хоспитализацију и почетак озбиљног лечења и то не само скидање температуре, већ и лечење пнеумоније и других симптома болести. У тој фази је већ јако битан стални мониторинг пацијента. Пацијент мора да буде под надзором 24 сата јер веома лако, ако се не прати и адекватно лечи, пређе у тежу фазу болести која је много тежа за лечење и где пацијент може бити и животно угрожен. Мислим да је оксигенотерапија (терапија кисеоником), поред све остале неопходне терапије, оно што је најважније спроводити код пацијената и она помаже да пацијенти не“ склизну“ у тежу фазу и помаже њихов бржи опоравак.

У борби против ЦОВИД-19 били су мултидисциплинарни тимови од којих је сваки увек имао барем једног анестезиолога. Која је њихова улога и да ли је можда неправедно запостављена јер су у јавности махом сви говорили о епидемиолозима?

Давно је прошло време када је анестезиолог радио само у операционој сали. Савремени анестезиолог се бави периоперативном медицином. Дакле, бави се преоперативном припремом пацијента, води анестезију, лечи најтеже болеснике, после све сложенијих хируршких интервенција али и после повреда и разних других тешких стања, у јединицама интензивног лечења болесника. Обзиром на овако широк дијапазон знања и вештина које поседује анестезиолог, практично је било неопходно присуство анестезиолога у мултидисциплинарном тиму, превасходно за лечење оних најтежих болесника, животно угрожених, којима је потребан стални мониторинг и познавање механичке вентилације плућа, непрестано подешавање параметара вентилације плућа и друге симптоматске и етиолошке терапије. Истина је да су анестезиолози имали огромну улогу и урадили огроман посао у мултидисциплинарном тиму, али сте у праву и да су помало и неправедно запостављени.

Засто је то тако?

Претпостављам да због много рада са пацијентима, сатима проведеним у скафандерима и непрестаној борби за живот најтежих болесника нисмо имали времена да се и ми мало хвалимо својим успесима, а чињеница је да без анестезиолога ова епидемија не би имала овакав ток, нити овако велики број излечених пацијената.

Са којим пацијентима сте имали највише проблема и који су вам задавали највише брига?

То су пацијенти који пре свега припадају старијој животној доби, али, на жалост, то није било правило јер је било и млађих који имају бројне придружене болести: гојазност, хипертензију, кардиоваскуларна обољења, потом шећерну болест и туморе, али и имунокомпромитоване особе. То су људи који су ризични јер њихови коморбидитети, сами по себи, могу да направе бројне компликације и угрозе живот и без ове инфекције, а нарочито кад дође до инфекције вирусом који нам је непознаница.

Шта је на Вас оставило посебан утисак током епидемије и каква сте исуства стекли?

Проводили смо јако пуно времена у болници. Сусрели смо се с нечим са чиме се до сада нисмо сусретали, са јако тешким и животно угроженим пацијентима, а који нису или који су веома слабо реаговали на терапију, која се примењује код оваквих оштећења плућа. За све интензивисте на свету је ово огромно искуство које ће нам много значити ако се, у будућности, буду појављивале, а на жалост, све указује на то да ће се јављати и друге масовне заразне болести. Оно што је мени лично било најтеже јесте направити такву организацију службе да део анестезиолога лечи ЦОВИД болеснике, а део да збрињава и прати пацијенте који су долазили преко хитне службе, због разних хитних стања, а да се овакви пацијенти не мешају и да вирус не уђе у такозвани „зелени“ део болнице и не зарази тамошње пацијенте али и особље. Срећом, у томе смо и успели. Морам рећи да, на жалост, не мислим да ће грађани из овога извући поуке. Мислим да имамо сувише комотан приступ болестима и да се уозбиљимо тек кад је ситуација забрињавајућа, а пре тога сви мислимо „неће мене“. Већина је неоправдано била кивна на мере, које су биле уведене, а верујте да би ситуација била много гора да тих мера није било. С друге стране, покушавам и да разумем људе – оно што не видиш, тога не можеш ни да се плашиш, а ми вирус не видимо.

Поред свих обавеза нашли сте времена и за политички ангажман. Одборница сте у Скупштини града Новог Сада, председница Форума жена ГО СПС, а у сусрет предстојећим изборима сада Вас можемо видети на листи за народне посланике те странке. Зашто СПС и шта Вам служи као подстицај да се поред свих обавеза и политички ангажујете?

Ја сам члан СПС од 1990. године и изузетно сам поносна на ту чињеницу. Увек сам била и остала социјалиста, без обзира на све фазе кроз које је наша партија пролазила током ових 30 година. Зашто СПС? Бити социјалиста то је стил живота, начин понашања. СПС је партија, у правом смислу те речи. То је партија са традицијом и патриотски оријентисана. Упркос свим пословним али и приватним обавезама, увек ме радује чињеница да својим свакодневним радом, одговорним понашањем и знањем, тиме што помажем болесним људима, дајем допринос и трудим се да, на адекватан нацин, представљам своју партију.

Добром организацијом радног дана, није тешко уклопити три важна аспекта у мом животу: приватни, професионални и партијски. Мој став је да свако од нас треба да да неки свој, макар и минимални допринос друштву, а не да чека да то за њега и његову децу ураде други. То је, превасходно, оно што је било подстицај да се поред овако тешког и захтевног посла и максимално политички ангажујем.

Извор: blic.rs